Изненађујуће фотографије
Поглед на слику формирану у фотографским медијима код већине људи ограничен је на пренос оригиналног објекта на раван слике. Овај поглед нас затим заробљава у схватању да је фотографија само медијум за снимање повезан са светлошћу из објеката. Појава овог гледишта је врло очекивана јер се од почетка открића фотографије разговор врти око тачке гледишта, обраде интензитета светлости, регулације брзине и избора АСА. Механички радни процес са камером тада постаје конвенција, мада и тада успршност реализације идеје, резултат је мајсторства у одабиру мотива или кадра или игре процеса осветљења и угла гледања.
Чврсто утемељене конвенција ће се пољуљати када видите фотографске радове Иване Стојаковић изложене на изложби под називом “Scenting“ - експериментална концептуална фотографија у галерији Корал Арт , Џогџакарта која се одржава од 21. до 28. јула 2009. године. На први поглед радови изгледају тако једноставно чак сиромашно јер изложбу чине само три серије радова под називом Вашар, Аутопортрет и Кавез. Техничка реализација изгледа тако осредње и може се рећи да нема узбуђења. Та једноставност збуниће већину људи, који се и даље држе конвенција. Упркос забуни са којом се суочава гледалац, јасно је, да је визуелна форма одступила од конвенција које смо до сада препознавали.
Серија слика представљених у свакој серији радова даје прегршт простора и могућности за тумачење. Ово се наравно неће појавити на фотографији са конвенционалним сликама као на фотографијама прелепих пејзажа. Гледаоц пред пејзажном сликом са натуралистичком приказом, брзо ће осећати задовољно али постаје тешко упловити у друга тумачења. У овој категорији фотографски радови често изгледају тихи, нијеми, без укуса, па чак и хладни. Другачије је са сликама серије фотографија коју је креирала Ивана, а која је створила репрезентативни дискурс који се раније ретко виђао у домену фотографије.
Када гледате сваку фотографију лепота није у визуелној форми, већ у облику наративне или текстуалне презентације онога што је фотограф доживео. Ивана својим радом жели да исприча своја искуства, сећања и бори се да изађе из стварности. У делу под називом Вашар, мотиви су уобичајени објекти које често виђамо на дечијим игралиштима. На једној од фотографија приказана је гомила играчака у раним бојама у комбинацији са бојеним витражом на прозору старе зграде. Сва бука и гужва, које могу с једне стране представљати или асоцирати и на потресне догађаје у Србији, изазвају осећај узнемирености. Јавља се снажна жеља да се изађе из свих немира иако је испрва изгледало тако примамљиво, али се претворило у замку. Врвећа жеља да се изађе из заплета светлости која је толико заслепљујућа представљена је у другом делу под називом Кавез.
Последњи рад, насловљен Аутопортрет, представљен је у облику серије од 21 кадра који приказује Иванина лица. Она некад изгледају видљиво, понекад нејасно, као да су блокирана танким слојем, а нека се чак комбинују са другим лицима која носе маске. Иванино лице није нарцисоидно са намером да покаже своју фигуру, шминкану, улепшану или како позира попут модела. Њена лепота је заправо прикривена танким слојем који блокира или се бори са другим лицима која носе беле маске. Присуство маскираног лица тако јако поприма изглед водича који је води у непознате слојеве сопственог бића. Да би показала своје постојање, Ивана често користи маску да сакрије све мистерије иза свог лица. Сва лепота иза његовог лица које увек мења маске заједно са свим шармом који зрачи из њеног тела често се претвара у катастрофу.
Из представљања ових дела, наравно, суочени смо са реалношћу да уметнички стил у фотографији није ограничен. Изложени радови показују отвореност и уклањају границе за које се сматрало да су непробојне, посебно на природњачким и реалистичким сликама. Представљена стварност овог дела може дати подстрек за „слободу“ у изражавању. Уметнички израз ових фотографских радова такође нуди одговорност у развоју фотографских медија у Индонезији, за које се сматра да се развијају прилично споро. Оно што мајнстрим нуди и даље је ограничено лепотом визуелне форме, док је питање садржаја иза самог дела још увек занемарено. Сви фотографски радови за које се сматра да су одступили од старих конвенција заправо постају атракција, пружају свежину и отварају нове хоризонте, посебно за младе активисте који се баве фотографијом. У савременом дискурсу, наравно, често се расправља о томе да се избор технике и медија не доводи у питање јер је најважнији крајњи резултат и репрезентативно постигнуће.
Асеп Дени Искандар
Фотограф